jump to navigation

Није Mило лопов… October 28, 2009

Posted by montenegrobojkot in Uncategorized.
Tags:
trackback

Седамдесет посто људи у Црној Гори викнуло је “Мило Лопове” бар једном у животу, уопште не знајући зашто је Мило Лопов. Понеко ће вам навести мање или више ваљан разлог зашто је поменути господин лажов, шверцер, фукара, наркоман или убица, али врло је мало оних који знају да формулишу зашто је Мило- лопов. А сви вичу “Мило Лопове”.

Е, овако:
има једна велика кућа и један велики казан. Сви ми који живимо у тој кући договорили смо се да од свега што зарадимо пола ставимо у тај казан, а да из њега узимамо кад нам баш треба. Е, сад, пошто није у реду да из казана свако узима што и кад хоће, Мило стоји испред казана и даје. Они који не раде (и под тим се подразумијевају они који не могу и они који неће да раде)- њима стварно треба, да би преживјели, и Мило им купи леба и сенфа. И они не вичу “Мило лопове”- јер им Мило даје.

Е, пошто су покривени они који у казан не стављају, али из њега ваде (и они су срећни са Миловим поимањем казана, јер из њега добијају више него што у њега стављају), онда на ред долази први међу једнакима- Мило. Казан дјелује релативно пун, па газда себи и својој фамилији кутлачом напуни колико год може- јер човјеку стварно толико треба. Потрошиће се.

Проблем је што онда на ред долази буљук милицајаца, доктора, професора, али и оних што немају другога посла него да чисте, гланцају, поправљају и грију казан. Идеја о казану је да сви ти људи узимају из казана и враћају у казан. Они не могу да узму од онога коме чине услугу, него тај неко ставља у казан, па се то дијели између њих. И пошто онај ко је стварно нешто урадио не може да наплати то што је урадио, нема никакве разлике између онога ко се уби гланцајући казан и онога ко прича да гланца казан, а цијело вријеме се дописује са цуром и дрка- њих двојица ће из казана добити једнако- по двије кашике. А од двије кашике не може да се наједе.

Е, пошто се од двије кашике не може најести, одмах је крив онај који дијели из казана. Он је то знао, и зато је смислио да умјесто да свима да по двије кашике, половини оних којима по те двије кашике припадају, да само по једну кашику из казана (ово што остане, наравно, просуће, јер не зна што ће с њим). Тако ће ови што гладују на двије кашике мислити да је проблем у њима, јер како могу да траже више кад има оних што раде исту ствар и добијају само по кашику? Мило је, за њих, у ствари, цар, јер им даје дупло више него што други добијају за исту ствар.

И ситуација је следећа – они што узимају из казана, а у њега ништа не стављају мисле да је Мило цар; пола ових што стављају у казан и узимају из казана мисли да је Мило цар; Милова фамилија мисли да је Мило цар. Мило чак и не мора да мисли да је цар, опет ће бити цар, јер ко је он да се супроставља мишљењу већине.

Стављање другога за чувара казана ионако неће помоћи јер, све и да је најпоштенији и да из казана ништа не узима, сама чињеница да енорман број оних који раде и своју надницу узимају из казана само производи исто толики број оних који, иако могу, ништа не раде и опет узимају из казана, обећава највише три до четири кашике из казана, свима. Решење је, наравно, да казан замијенимо много мањим и да га намијенимо само онима који за свој рад баш морају да узимају из њега и онима који истински нису способни за рад. Такав казан је лако напунити, након чега сви можемо да купимо своје шерпе и приступимо њиховом пуњењу. Цар нам то, из зајебанције, понекад и говори, али онда се они што дркају око казана, одморни, најгласније забусају у прса и викну “добар је казан”!

Е, сад, царева (неважнo што аутор мисли, већина се пита) генијалност је у томе што је паметно испланирао да ће се, прије него што ови што добијају по двије кашике схвате да су закинути, међу овима што добијају по кашику скупити они који ће, умјесто приче против Мила и казана, почети да траже да и они добијају по двије кашике. А по двије кашике има за свакога, јер се ионако просипа.

Али ни цар није слутио да ће први који ће почети да вапе за двијема кашикама бити они од којих се очекивало да ће први посегнути за превртањем казана.

Дакле, ми Милу дамо пола свега што имамо, и кажемо “Мило, ево ти, узми што ти треба, па нам ово остало подијели како ти мислиш да је најбоље”. Је ли ту Мило лопов или смо ми будале? Јер човјеку, можда, стварно треба.

Да сведем све на пар питања: зар тражење више новца из пореске касе није ојачавање пореске политике која је на првом мјесту означена као неправедна? Зар тражење мањинских права за групу људи од владе није ојачавање институција које су, и они ће се сложити, и угрозиле права тих људи? Зар ублажавање последица уопште може да представља алтернативу елиминацији узрока?

Тајо, туци нас мекшим кајишем!

Извор:ДЕРИШТЕ,блогз

Comments»

No comments yet — be the first.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: